Jedna je krajnost verovati u Boga; druga je krajnost ne verovati u Boga. Ošo ne govori o „veri“, već o „iskustvu“ – tako u ideološkoj raspravi o postojanju višeg bića i ateizam i teizam postaju nevažni.
Univerzalnu istinu sopstvene svesti čovek može da razotkrije meditiranjem – i kroz ovo direktno iskustvo spoznaće da je sam život dovoljan samom sebi, da mu nije potrebno izmišljanje bilo kakvog boga. Kada pojedinac ovo doživi u svojoj najdubljoj srži, više nikada neće projektovati takvo sujeverje.
Autentičnom življenju, lišenom protivrečnih sistema vere zasnovanih na strahu i pohlepi, nisu potrebni nikakav bog, nikakav sveštenik i nikakva molitva. Sve što mu je potrebno jeste da kroz meditaciju istraži sopstveni unutrašnji svet i shvati da je to mesto gde sve protivrečnosti i sistemi vere nestaju.
To istraživanje Ošo naziva zen – kretanje ka unutra, dopiranje do tačke u kojoj se povezujemo sa svime božanskim što postoji.
